Nenad Stevanović – Punoletstvo sa 16 godina?

Objavio | 21/11/2015

Već neko vreme u nekim ekonomski bolje razvijenim zemljama traje debata o tome da li treba dozvoliti osobama sa navršenih 16 godina da detecovekglasaju, stupaju u brak, pristupaju vojsci, voze, rade, plaćaju porez i sve drugo što je u okviru prava i obaveza punoletnih osoba. U nekim zemljama je nešto od ovoga već dozvoljeno, pa je pokrenuta kampanja da se 16 godina uzme za novu granicu stupanja u odraslo doba. Pitanje je koliko je to opravdano i da li to treba dozvoliti.

Odmah da kažem, moj odgovor baziran na dosadašnjem stručnom i ličnom iskustvu je jasno i nedvosmisleno – NE.

Mišljenje koje delim sa velikim brojem kolega je da se granica punoletnosti mora podići na minimum 21 godinu, a optimalno na 25. Neke stvari bi mogle da budu dostupne sa 16 (npr. lična karta, neki vidovi preduzetništva, javnog angažovanja itd.), neke sa 18 (npr. brak, zapošljavanje), a neke tek sa 21 i više godina (vožnja, vojska, glasanje).

Pre nego što neko pomisli da zagovaram neki konzervativni stav suprotan ljudskim pravima, slobodama i dobrobiti dece, neka obrati pažnju na sledeće naučne činjenice, koje ukazuju upravo suprotno.

Antropološka je činjenica da u razvijenijim društvima detinjstvo traje duže. U prirodi ne postoji punoletnost, već je to čovekom izum, to jest društvena institucija određivanja kada je određeni član zajednice spreman da preuzme sva prava i obaveze. Tako na primer, u slabo razvijenim agrikulturnim i ratničkim društvima punoletan može biti i dečak sa 11 godina, ako može da drži motiku ili oružje. Što je društvo razvijenije potreban je veći nivo psihofizičkog razvoja i iskustva da bi se preuzele neke društvene uloge i obaveze.

Psihološka je činjenica da se kognitivni i afektivni razvoj stabilizuju (mada traju i dalje u nekom vidu ) oko 21. godine. Složeniji zahtevi za učenjem u savremenom društvu zahtevaju i duže vreme za razvoj i stabilizaciju neuroloških veza i struktura, što može da traje i nekoliko godina duže nego što je to bio slučaj u predindustrijskim i ranim industrijskim društvima. Osim toga period adolescencije praćen je čestim i burnim emocionalnim krizama i ličnim i socijalnim konfliktima.

Pedagoška je činjenica da razvijanje autentičnih moralnih vrednosti, osobina ličnosti, navika, pogleda na svet, reagovanja, lične perspektive i razumevanje potreba drugih ulazi u završni stadijum oko 21. godine (kod nekih nikada ni ne uđe u završni stadijum). To povlači sa sobom pedagošku inicijativu da se do ovog perioda maksimalno posvećuje pažnja vaspitanju i obrazovanju, a preporučuje se i kasnije.

Ove činjenice povlače sa sobom da period trajanja detinjstva treba da bude što duži i da se sa razvojem društva čak i dodatno produžava. Pre svega, radi dobrobiti dece jer uskraćivanje vremena i podrške za optimalni razvoj ima dalekosežne negativne posledice po ličnost, ali i zajednicu.

Oni koji zagovaraju spuštanje granice punoletnosti na 16 godina nisu ljudi iz struke i nauke. Radi se o delu političara i predstavnika krupnog kapitala. Oni posmatraju decu i tinejdžere kao „male ljude“, potrošače, glasače i radnu snagu.

Sklon sam da poverujem da korist od dobijanja vozačke dozvole sa 16 godina može da ima samo automobilska industrija. Jedinu korist od prava glasa sa 16 godina mogu da imaju samo političari koji su spremni da manipulišu tinejdžerima (zamislite samo tu kampanju). Sa druge strane jedinu korist od stupanja u vojsku sa 16 godina može da ima ratnohuškačka vojna mašinerija. Sami procenite koliko je to realno i aktuelno u današnjem svetu.

Pod lažnom etiketom liberalizma, sloboda i ljudskih prava deo moćnih interesnih grupa pokušava da zloupotrebi decu radi svojih interesa. To može da izazove teške i dugotrajne posledice po pojedinca i društvo. Zato upućujem poziv stručnim pojedincima i organizacijama da jasno stanu protiv ove kampanje i zaštite decu, od koje kasnije zavisi i dobrobit čovečanstava.

Deci samo dajte vremena i podrške, a ostalo će doći kada bude vreme za to.