Bojan M. Dragićević: O argumentima protiv “Prajda”

Objavio | 21/09/2016

Dugo sam se razmišljao da li da napišem ovaj očigledno kilometarski post, da se razumemo. Sa jedne strane, svestan sam da ga dugujem lezbenekolicini mojih prijatelja koji pripadaju LGBT populaciji – koji su divni, razumni, ljubazni i izrazito prijatni ljudi, koje mi je čast da poznajem i još veće zadovoljstvo da branim. Sa druge strane, fizički nisam u mogućnosti da zadržim koncentracju previše dugo trenutno zbog lekova i, iskreno, mislio sam da će mi biti izrazito mučno da posvetim ovoliko vremena i volje jednom postu. Na kraju, pak, preovladali su komentari koje sam danas čitao na internetu:  nepismeni i glupi, sa plamtećom mržnjom prema LGBT populaciji,  primitivni i agresivini koliko samo ignorant podržan bezumnom ruljom u svom potpunom slepilu može da bude, toliko potuljeno ljigavi i moralno inferiorni da sam kao osoba koja pretenduje na zastupanje zdravog razuma u javnom prostoru obavezan na ovaj post, makar i protiv svoje volje. A ta dužnost proizilazi iz moje želje da se jedan racionalan i humanistički pogled usvoji kao društveno dominantan, kako društvu, tako i svima pojedinačno na korist. Ta dužnost proizilazi i iz moje empatije: mogu da zamislim kako je pripadnicima LGBT populacije i njihovim rođacima i prijateljima bilo dok su čitali ove vulgarno mrziteljske i uvredljive postove pune pretnji i kletvi. Jedino što mi je žao je što ovom prilikom ne mogu da budem bolji zastupnik LGBT populacije i njenih prava, ali mislim da će ovo izlaganje sasvim dovoljno poslužiti da se razveju neke od osnovnih zabluda za svakoga ko ume kritički, neostrašćeno i nepristrasno da misli. Za ostale se, na veliku žalost, ne vredi truditi. Oni su van svake nade.

Dakle, hajde da lepo razložimo argumente protiv Prajda i vidimo šta je sporno sa njima.

1.) Prajd je loš jer promoviše homoseksualnost, koja je neprirodna.

Ad I

Ovo u neformalnoj logici ima posebno ime kao neformalna logička greška argumentum ad naturam, gde se pretpostavlja da je nešto dobro ukoliko je prirodno i – obrnutno- da je loše ukoliko je neprirodno. Ali uopšte nije tako. Mnoge stvari koje su prirodne su loše: recimo dečija paraliza ili kancer su sasvim prirodni, pa teško da biste mogli reći da su stoga dobri. Sa druge strane, pregršt dobrih stvari su sasvim neprirodne. Hemoterapija i vakcina koja sprečava polio su sasvim neprirodne. Tehnologija, koja nam omogućava lagodniji život i umogome ga unapređuje i produžava, ne samo da je neprirodna, već predstavlja svojevrstan bunt protiv prirode i pokušaj da se ona ukroti i spusti na meru čoveka. Let avionom je neprirodan. Lift je neprirodan. Frižider je neprirodan.

Druga stvar je neodređenost pojma prirodno u širem smislu, o kojoj je pisao još Mil u jednoj od svojih rasprava: po definiciji, sve što postoji je prirodno jer ga je moguće naći u prirodi. Čak i da homoseksualnost postoji samo kod ljudi, opet bi bila sasvim prirodna, baš kao što je ljudski jezik ,,prirodan“ ili kao što je igranje šaha ,,prirodno“. Ono što protivnici LGBT populacije pod ovim misle je najčešće da nije ,,normalna“. Normalno je isto jako rastegljiv pojam koji zavisi od dosta subjektivnih gledišta i kao takav je pravno nepodoban jer ograničava ljudsku slobodu ličnim neutemeljenim percepcijama. Homoseksualnost je istina manje učestala od heteroseksualnosti, ali jednako tako su i plave oči ređe od tamnih, kao i crvena i plava kosa od kestenjaste ili crne. To ih ne čini ništa manje vrednim.

Ipak, čak i da je to tačno i ako zanemarimo sve što je gore navedeno, argument je činjenično pogrešan jer je homoseksualnost primećena u 1500 životinjskih vrsta, što je zaista čini bez sumnje prirodnom pojavom.

Kao poseban kuriozitet, treba napomenuti da je posve ironično što kritike homoseksualnosti kao neprirodne najčešće dolaze od teističkih fundamentalista, koji pritom nemaju nikakvih problema sa prirodnošću bezgrešnog začeća, zmijama koje govore, hodom po vodi, ženama sa tri ruke ili ustajanjem iz mrtvih.

2.) Još malo pa će pedofili, zoofili i nekrofili da traže svoja prava i da paradiraju.

Ad II

Ovo je u neformalnoj logici poznato kao neformalna logička greška klizave nizbrdice. O njoj moj prijatelj P. Stojadinović u Heliksovom izdanju Pedeset logičkih grešaka za koje treba da znate kaže: ,,Klizava nizbrdica je logička greška koja nastaje gde se tvrdi da određeni događaj mora da prati neki drugi događaj bez bilo kakvog racionalnog argumenta ili dokazivog mehanizma koji podržavaju nužnost tog procesa. Taj navodno neizbežan događaj je uvek ekstreman i veoma opasan i taj podatak se koristi kao argument da se ne dozvoli događaj koji prethodi. … Greška se nalazi upravo u nedostatku dokaza da će jedan događaj zaista pratiti drugi. Ovo postaje naročito jasno u slučajevima kada postoji veoma veliki broj događaja između prvog i poslednjeg. Dodatni problem sa ovim argumentom je što skreće pažnju sa prvog događaja, koji se u osnovi ovog argumenta jedino i napada, na poslednji ekstremni hipotetički događaj i njegove veoma negativne efekte. U ovom, najčešćem, obliku klizava nizbrdica je posebna vrsta logičke greške pozivanje na strah, kao i posebna vrsta logičke greške pogrešan uzrok jer se tvrdi da postoji niz nedokazanih uzročno-posledičnih veza.“ / str. 69-70/

Čitav argument je zapravo namerno ignorisanje razlika između ovih pojava i veštački pokušaj da se one izjednače sa ciljem dobijanja kredibiliteta za napad na homoseksualce. Kao takav, u pitanju je jefini oratorski trik, koji je u suštini sasvim prazan.

U savremenom pravu vladajuća teorija po pitanju seksualnih delikata jeste teorija pristanka. Pedofilija je inkriminisana jer se smatra da je dete još uvek nezrelo da da svoj pristanak na seksualni odnos. Drugim rečima, čak i kada bi on hipotetički postojao, pravno bi bio irelevantan. Jednako tako, ovo gledište je dominantno i sa moralnog aspekta jer deca nemaju potrebnu umnu doraslost da shvate značaj i prirodu seksualnog odnosa.

Zoofilija je inkriminisana jer životinja ne može da da svoj pristanak na seksualni odnos. Nekrofilija je inkriminisana jer pokojniku po prirodi stvari nedostaje volja usled moždane smrti, a princip telesnog integriteta i posthumno štiti njegovo telo.

Gde tu stoje homoseksualci? Sem u slučaju homoseksualnog pedofilskog odnosa ili silovanja, koje je naravno moguće i kažnjivo, u posve drugoj ravni. Homoseksualci kao dve odrasle osobe imaju mogućnost da izraze svoju volju i daju pristanak. Njihovo dobrovoljno stupanje u odnos, romantične ili seksualne prirode, isključuje nedostatak volje, samim tim stavlja ih u sasvim drugu ravan u pogledu na pedofile, nekrofile i zoofile. Tu se ovaj argument, bojim se, sasvim raspada. Homoseksualci ne ugrožavaju nikoga, za razliku od pedofila, koji ugrožavaju decu, zoofila, koji ugrožavaju životinje i nekrofila, koji ugrožavaju leš preminulog.

To na stranu, vrlo je teško praktično zamislivo da će društvo ikada blago gledati na one koji nasilno seksualno uznemiravaju decu, životinje ili leševe, posebno sa trendom proširenja pravne zaštite.

3.) Ali homoseksualci ugrožavaju moju decu, šta ću kada deca u parku vide dvojicu čika kako se ljube, kako da im to objasnim? Zbog parade će moja deca postati gejevi.

Ad III

Homoseksualci ni na koji način nisu dužni da ograniče sopstvena prava na slobodno iskazivanje nežnosti samo zato što su homofobni roditelj nesposobni da objasne svojoj deci najelementarnije stvari. Zapravo, ovde nije problem u homoseksualcima, nego u roditeljima, koji polaze od pogrešne premise i kojima očigledno nedostaje pedagoških sposobnosti, što uzroka ima u njihovom iracionalnom strahu i mržnji prema LGBT populaciji. Teško da ćete čuti roditelje koji imaju problem da objasne detetu zašto se heteroseksualni par ljubi na klupi u parku. To je lako objašnjivo. Zato što se vole i zato što im je lepo da to rade. Ali, pošto roditelji neosnovano smatraju homoseksualnost poremećajem, stvaraju začarani krug: ne mogu da objasne detetu zašto se dvojica čika ljube jer se gnušaju toga i gledaju to kao nešto nakaradno, nemoralno i bolesno. A stvar je poprilično prosta, kako je primetio pokojni Hičens: ,,Pa, ja ću reći da je homoseksualnost ne samo vrsta seksualnosti, nego i vrsta ljubavi, zbog čega zaslužuje naše poštovanje.“ Zapravo, najjednostavnije je objasniti detetu da, kao što postoje muškarci koji vole devojke i devojke koje vole muškarce, tako postoje i muškarci koji vole muškarce i devojke koje vole devojke. Iznenadili biste se kako deca lako ovo prihvate jer su u tim godinama još tabula rasa. Da budem iskren, smatram da je daleko manje štetno učiti decu objektivnoj stvarnosti i toleranciji, nego ih odmah trovati homofobijom i pretvarati u netolerantne individue koje nisu sposobne da prihvate ništa iole različito.

Što se tiče uticaja Parade na seksualnost dece, to je urbani mit, nastao iz desničarske propagande sa ciljem plašenja roditelja radi satanizacije LGBT populacije i racionalizacije homofobije. Odatle sva desničarksa trabunjanja o ,,nametanju i ideologiji homoseksualizma“. Sva ozbiljna naučna istraživanja došla su do istovetne konkluzije: seksualnost je urođena. Data je neporiciva i van spora. U dosta studija nije primećen veći broj homoseksualaca u populaciji dece koja su odrastala uz homoseksualne parove u odnosu na decu iz heteroseksualnih parova. Heteroseksualno dete će ostati heteroseksualno makar odraslo uz venčani gej par u Amsterdamu, kao što će homoseksualno dete ostati homoseksualno, makar ga batinali najzatucaniji pravoslavni fundamentalisti u Rusiji. Jednostavno, okruženje na to nema apsolutno nikakvog efekta.

Ono što, sa druge strane, jeste izvesno, može se svesti na sledeće: bolji društveni tretman LGBT populacije ohrabriće mnoge homoseksualce koji se kriju da javno istupe kao takvi, da ,,izađu iz ormara“. Ovo će obrisati sve neprijatnosti koje imaju i učiniti ih produktivnijim građanima i srećnijim ljudima.

4.) Nemam ja ništa protiv homoseksualaca, ali neka to rade u svoja četiri zida, ne moraju da nam nameću svoju ideologiju homoseksualizma i da se jebu po ulicama. Seksualnost je privatna stvar svakog pojedinca. Njih niko ne dira.

Ad IV

Ustav Republike Srbije svakom građaninu jemči pravo na mirno i organima prijavljeno političko okupljanje. Ma koliko se slagali sa nečijim izborom i uverenjima ili im se protivili, neosporno je da on ima puno zakonsko pravo na mirno političko okupljanje u skladu sa propisima pozitivnog prava. To bi stavilo tačku na svaku diskusiju ako želimo da živimo u pravnoj i uređenoj državi u kojoj vlada zakon, a ne rulja. Poenta je shvatiti da se ne okreće svet oko nas: moguće je da se nama nešto lično ne dopada, pa da opet razumemo značaj i vrednost Ustavnog prava koje je zajamčeno. Ja na primer ne volim religiju, ali ću uvek podržati Ustavno pravo na izbor veroispovesti. Ali, pomerimo ovo još dalje: apsolutno je irelevantno da li mi podržavamo to pravo kao pojedinci. Ono postoji nezaivsno za sebe kao deo najvišeg pravnog akta jedne zemlje. Ono je iznad našeg dopadanja i nedopadanja. Ono je svetinja u pravnoj državi. Onima koji bi rekli da je Ustav protiv narodnog pogleda na to pitanje, mi bismo skrenuli pažnju da je taj Ustav usvojen na narodnom referendumu, na najdemokratskiji mogući način. U tom smislu, pravo na okupljanje LGBT populaciji ne jemči se samo legalno, već je i legitimitet naroda iza njega.

Ideologija homoseksualizma ne postoji. Homoseksualci ne traže ništa, sem da ih ostavimo na miru i damo im puna građanska prava. Ne traže od bilo koga od vas da postane homoseksualac. Ne traže da vam deca budu homoseksualci. Traže samo svoja puna prava. Traže da mogu da žive svoj život bez skrivanja i straha da će ih neko fizički ili verbalno zlostavljati zbog njihove seksualnosti. Traže svoja de iure prava de facto.

Predstavljati Prajd u Republici Srbiji kao neko orgijanje je u najmanju ruku besramno karikiranje koje veze sa realnošću nema: sama činjenica da je skup bio obezbeđen od strane preko 2.000 pripadnika MUP govori dovoljno za sebe. Ti ljudi su gledali da li će neko da ih napadne, ali su ipak imali hrabrosti da prošetaju i pokažu se svetu. Nisu imali nameru da prave bahanalije, nego da izađu iz mraka. Jer su ugroženi. Jako. Da nisu, uostalom, sada ne biste čitali ovaj post, niti bi bilo Prajda, pa ni impulsivnih reakcija na njega.

I tu dolazimo do pitanja koliko je homoseksualna populacija ugrožena u Srbiji. Naravno, složićemo se da je taj stepen pretnje manji nego u Saudijskoj Arabiji, gde se homoseksualcima odseca glava ili se javno vešaju. Ali je daleko viši od razvijenih zapadnoevropskih država. Kako treba težiti boljem, odnosno idealnom, mislim da bez straha od greške možemo reći da mnogo prostora za unapređivanje situacije još postoji.

Sama stigma opstaje: kako u rečima narodnih poslanika, nedopustivo i neustavno homofobnim, tako i u fizičkim napadima na telesni integritet LGBT populacije ili verbalnom zlostavljanju i pozivanju na linč. Slučajevi fizičkog nasilja zapaženi su i medijski adekvatno propraćeni. Reakcije na njih, avaj, pokazuju da je još dug put koji će LGBT populacija morati da pređe do potpune društvene jednakosti u praksi.

Ovo je pak za nas manje ili više irelevantno: sama čijenica da se neko oseća ugroženo i da ima potrebu da realizuje svoje pravo kroz demonstrativnu šetnju bila bi dovoljna da se ova zamerka posve odbaci. Osećanje ugroženosti, makar bila i subjektivna i realno nepostojeća, dovoljno je za korišćenje prava.

Seksualnost jeste privatna stvar svakog pojedinca i kamo sreće kada bi homofobi tu stali. Ali, ipak, ne staju. Sa druge strane, potpuno je licemerno društveno dopustiti heteroseksualnim parovima da se ljube i drže za ruke u parkovima, dok homoseksualce isto to može da košta vrlo skupo, neretko i da se fatalno završi.

5.) Većini ovo smeta: nemoralno je, antisrpski i antipravoslavno. Nameću nam je sa zapada. Ništa ne postižu Paradom, sem suprotnih reakcija od onih koje su želeli.

Ad V

Pozivanje na većinu predstavlja logičku grešku argumentum ad populum. Šta većina smatra za dobro nije nikakvo merilo da li je nešto dobro ili tačno: većina je smatrala da je ropstvo opravdano, da se Sunce okreće oko Zemlje, da žena ne sme da ima puna građanska prava, te da pranje ruku vodi do utrljavanja sifilisa u telo. Zapravo, svakako je svaki progres u istoriji čovečanstva bio zasluga manjine, koja se energično protivila većini i njenom kretnju po inerciji tradicije. Većina svet percepira prilično plitko, onako kako ga zatekne. Na manjini je da ga menja ka nečemu boljem. Većina u tom smislu jeste uvek zaštitnik statusa quo i kao takva je prilično neopuzdan indikator ispravnog. Zapravo, pre, ako išta, nam pokazuje koja su gledišta retrogradna ili na koja barem treba da sumnjamo.

Da li je nešto antipravoslavno nema nikavog efekta na život u sekularnoj državi. Republika Srbija je sekularna država. Zapravo, ako ćemo tom logikom, Biblija zabranjuje seks pre braka, svinjetinu, psovanje, tetovaže, rad na Šabat, morske plodove, prevaru i još mnogo, mnogo toga što ne ulazi ni u moralni, ni u zakonski krug inkriminacije. Biblija dozvoljava neke stvari koje su prezrane od modernog zakonodavstva, kakvo je na primer ropstvo.

Reći da je homoseksualnost antirpska i da dolazi sa zapada je smehotresno neozbiljno. Dovoljno je znamenitih Srba za koje se zna ili osnovano sumnja da su bili homoseksualci kroz istoriju – Mika Alas, princ Đorđe Karađorđević, general Petar Živković, možda čak i Slobodan Jovanović, a gotovo izvesno Pera Todorović. Koliko je državnika i umetnika na nacionalnom nivou bilo homoseksualno zbog stigme oko homoseksualnosti nikada nećemo saznati. Koliko heroja sa Cera, Kolubare i Kajmakčalana je umrlo za otažbinu iako su bili homoseksualci nikad nećemo znati. Isto važi i za istoriju srednjega veka. Niti koliko je istih ginulo fanatično protiv okupatora u Drugom svetskom ratu. Neporicive činjenice su pak da ih je bilo. Ostrakizmom LGBT populacije danas loše vraćate tim ljudima za njihovu žrtvu. Homoseksualnost je poznata ljudskom rodu još od drevnih civlizacija, a bila je zastupljena koliko u atinskoj i rimskoj, toliko i u čisto militarističkoj kulturi Sparte i feudalnog Japana. Stara je gotovo koliko i civlizacija.

Prava homoseksualaca, istina, mahom dolaze sa zapada, kao uostalom i gotovo sva prava: zapadna civilizaicja je od starog Rima bila kolevka modernog prava. Sva velika prava, od rasnih do ženskih,modernu formu dostigla su na zapadu i odatle su se širila dalje. To ne znači da neko želi da demolira srpsko društvo, već da srpsko društvo samo po sebi mora da evoluira na jedan viši nivo svesti ako pretenduje ka savremenoj i uređenoj državi. Pravo svakog čoveka je sveto.

Netačno je i da se ništa ne postiže Paradom: hrabrost tih ljudi je drastično popravila položaj u odnosu na prvu Paradu održanu u Beogradu. Ćutanjem i trpljenjem se ništa ne menja, niti se bez borbe i otpora ikad u istoriji išta izmenilo u genezi prava. Skretanjem pažnje na problem se menja.

Da li je nešto moralno je dobro pitanje. Zašto homoseksualnost ne bi bila moralna? Humanistički hedonizam je vrlo prost kod kriterijuma: smanjiti patnju i uvećati zadovoljstvo ljudi. Ovo načelo, razume se, nije apsolutno, ali je dobar vodič. Dakle, dve homoseksualne osobe koje koriste svoju slobodu da uvećaju svoje zadovoljstvo ne deluju kao nešto nemoralno. Oni nikog ne ugrožavaju direktno. Ko se oko toga uznemiri, bojim se, još nije shvatio ,,živi i pusti druge da žive“ kao osnovni princip savremene civilizacije. Jednakost znači suvereno pravo izbora.

6.) Natalitet je nizak, samo nam je još Parada falila. Prajd razara porodicu.

Ad VI

Natalitet u Republici Srbiji jeste žalostan, ali to nikakve veze nema sa Prajdom. Niti je Prajd uzrok nataliteta, niti na bilo koji način možemo očekivati da se on ozbiljno meša sa pitanjem nataliteta. Homoseksualna populacija nije kriva za bedan natalitet: za to su krivi drugi faktori, od kojih kao najvažniji treba napomenuti jadno materijalno stanje. Zapravo, nikad mi niko nije rekao da ne želi da ima decu zbog Prajda: razlozi su uglavnom bili daleko praktičniji i egzistencijalniji. Reći da homoseksualci razaruju porodicu je neosnovano: homoseksualci ni na koji način ne sprečavaju dvoje heteroseksualnih osoba da stupe u zajednicu i prave decu. To što homoseksualci traže jednaka prava za sebe ne znači da diraju u tuđa prava.

Ustav Republike Srbije garantuje pravo na rađanje/nerađanje dece kao neprikosnoveno. Drugim rečima, to je lična odluka. Iako država naravno treba da sprovede mere kojima ohrabruje povećanje nataliteta, građane ne treba tretirati kao stoku za parenje. Neki ljudi nemaju decu jer smatraju da su uslovi neadekvatni, drugi to prosto ne žele. Niko nema pravo da ih na to prisiljava.

Najbolji način da se reši pitanje nataliteta svakako jeste podizanje životnog standarda građana, što se najbrže dostiže kroz pravnu državu. Način za podizanje nataliteta nije maltretiranje i ostrakizam jedne manjine. Ovo ništa neće promeniti, samo će tim ljudima od života napraviti nepotrebni pakao.

7.) Parada nas košta milione da bi se LGBT populacija bahatila. Nema para za Vojsku, MUP, bolnicu, porodilišta i siročad.

AD VII

Pre svega, korišćenje Ustavnog prava je neprikosnoveno i nedodirljivo. Svako ima pravo da ga koristi kada želi. Pokušati sa relativizacijom lošeg položaja LGBT populacije kroz insistiranje da ona čeka dok se sve krive drine ovog sveta ne isprave je u najboljem slučaju neubedljivo za LGBT populaciju: ti ljudi, baš kao i mi, imaju jedan život i niko nema prava da od njih traži da ga se odreknu. Oni zaslužuju dostojanstven život, kao i drugi građani.

Naravno da su druge društvene potrebe jednako bitne, ali to treba razrešiti na drugi način: rebalansom budžeta i strogom kontrolom dražavnih finansija. Novca za esencijalne društvene potrebe uvek mora da bude. Problem je što se kod nas novac nelegalno i nenamenski rasipa.

Ali, sada dolazimo do poente: Parada je po sebi jako jeftin događaj, koji uostalom pokrivaju organizatori. Što znači da je astronomska cena ne posledica njihove odluke da prošetaju, nego odlučnosti homofobnih nasilnika da ih u tome spreče. Samo postojanje takve klime žalosno svedoči da prava LGBT populacije jesu ugrožena, i to podosta – da nisu diskriminisani, ne bi bilo potrebe za policijskom zaštitom, niti za strahom, niti za takvom društvenom pažnjom. Parada bi prošla posve neprimećeno – kako kakav benigni piknik. Kako im Ustav daje pravo da šetaju, država mora da uradi sve da bi ih zaštitila. Nasilju i pretnjama se ne sme popuštati u bilo kojoj ozbiljnoj i pravnoj državi. Rigoroznija politika kažnjavanja huligana bi, verujem, bila od velike koristi. Ipak, smatram da je očigledno da treba delovati na uzrok, odnosno iracionalnu mržnju prema LGBT populaciji, a ne zahtevati od LGBT populacije da se odrekne svog prava samo zato što nasilnici zveckaju noževima i mlate bejzbol palicama.

Ukoliko vam je toliko stalo do finansija Parade, prestanite da mrzite i demonizujete homoseksualce. Onda neće biti potrebe ni za obezbeđenjem, ni za Paradom.